"У сусрет будућности"
Зазвучаће то, можда, помало патетично (мој отац, изразити реалиста, само би одмахну оруком), али ја мислим да сам постао ово што јесам, у ствари, да нисам постао ништа, само зато што сам рођен у погрешном времену. Као и сви такви, рођени са мислима које припадају прошлости или будућности, да сањам и да вирим у облаке, да чезнем за временом кад је постојало плаво небо и црвено вино, и песма која отвара срца зачараних принцеза. Безбројни судари са ветрењачама спустили су ме на земљу, у свет челика и бетона од ког сам желео побећи. Било је болно суочити се са стварношћу, са људима и стварима онаквим какви су, и ја мислим да би било много лакше да се то догодило раније. Моја генерација је прохујала не осврћући се. Свако својим путем. У жељи да их стигнем, да надокнадим оно што сам пропустио, поново сам напустио прави пут и лутао пречицама, редовно стижући до ћорсокака. Сад размишљам о будућности. Све је мање времена. Дошао сам у године кад почиње да ми смета што пролази време. Ваљда старим. Сад стварно размишљам о будућности. Морам. Људима које сам волео и који су ме волели, нанео сам много бола. Желели су да постанем "неко", да стигнем далеко, да достигнем врхове људских стремљења. Размишљајуци о будућности, ја не видим титулу на вратима свог стана, нити канцеларију са намештајем превученим кожом. Не видим одређено место и звање, али знам шта желим и за какву будућност ћу покушати да се борим. Желим да се мама много чешће смеје. Желим да са татом разговарам понекад и о неким обичним, сасвим безвезним стварима, а не само о томе како моји вршњаци већ раде и гурају колица са насмејаним бебама. Бићу миран и задовољан тек оног тренутка кад се, као некад, поново сви окупимо око стола за недељни ручак и кад она тамна, једва приметна, нит сете нестане из очију људи које волим. Ја можда нећу постати оно што сам хтео. То и није више важно. Желим само да постанем "нешто", да се поново вратим медју људе и да покушам да докажем да несто ипак вредим. Астихови које сам, чини ми се, давно написао нека не буду више никад моја стварност.
Ја, Тихи Дон Кихот, Птица без матичног гнезда,
Сапутник ветровао и висококвалификовани бројач звезда,
Још једном крећем на ветрењаче.
Писмени на пријемном испиту на Природно математицком факултету 19.11.1975. Ђорђе Балашевић.
Нема коментара:
Постави коментар